SP2010

Još samo jedan dan, ljudi, da li ste svesni?! Još samo jedan dan i znaćemo da li je pobedilo dobro ili zlo, da li je pobedilo poštenje ili nemoral, da li je pobedio Miloš ili Firči! Jedino se postavlja pitanje ko je tu dobar, ko zao, ko je pametan, ko glup i ko je uopšte taj Miloš i taj Firči?

Da ste me pitali pre 3 meseca ko je Miloš Bojanić rekao bih da je to narodni pevač iz Republike Srpske koji ima dva sina pevača a svojevremeno se hvalio da ima više kuća nego razreda osnovne škole. Da ste me pre 3 meseca pitali ko je Firči, posle dužeg razmišljanja bih rekao: "Aha,to je onaj bubnjar iz EKV, što je bio sa Marinom Perazić!" A da li sada treba neko da pita uopšte ko je Miloš Bojanić, ili ko je Firči?! Naravno da svi znamo, to je postalo deo opšte kulture i obrazovanja, bezmalo, to je posle fudbalskog prvenstva najbitnija tema u Srbiji, a izgleda i šire. Ma koga više briga koliki je evro,da li je 103 ili 105 ili 110 dinara; koga još briga što poplave potopiše pola Srbije, što nas teraju da priznamo Kosovo da bi uopšte razmislili o nasem ulasku u EU, što treba da izmislimo Mladića, a ako ga i izmislimo i predamo, onda još i Hadžića, a možda i još nekog. Koga briga što narkobosovi i kriminalci drmaju državom; koga briga što je neviđena kriza u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi; koga je briga što državnici potkradaju državu putem javnih preduzeća?!

Ne, nama je sada najbitnije da vidimo da li će dobro, u otelotvorenju Velikomučenika Miloša uspeti da pobedi nad iskonskim zlom, "radioničkim klanom" Firčija, Mace i kompanije. Srbija se opet podelila: na MilošOVCE i FirčiOVCE! Prvi su ljudi mahom stariji, "ruralci", konzervativnih shvatanja, koji i dalje veruju da ako čovek kaže nešto to i misli, stoji iza svake svoje reči, veruju u poštenje pravog srpskog seljaka, Miloša. Drugi su mahom mlađarija, koji misle da je Firči cool, moderan otac savremenih shvatanja, veliki poznavalac muzike i svi oni koji vole sve ono što je protivno vaspitanom i primerenom. A narod ne vidi da je sve to ista bagra, koja se bori za određenu nagradu, koristeći se svim i svačim ne bi li postigla cilj; zamorčići Velikog Saše Popovića koji ih koristi za uvećavanje svog ionako velikog bogatstva.

Zato, narode, gledaoci, glasači, stado, blejači, ne bojte se, pobediće u subotu samo jedna individua koja predstavlja isključivo sebe, koja će uzeti pare samo za sebe, bolje je da se toliko uživimo kad su izbori u pitanju, pa da pazimo koga dovodimo na vlast. Ako nam je tako lakše mošda treba uvesti SMS glasanje - da pobedi Toma posaljite SMS na 0098 i broj kandidata, da pobedi Boris...

I ne strahujte puno, kad se ovaj šou završi, jeste da nema hleba, ali biće još igara i načina da nas zamlaćuju, u septembru počinje nova Farma da izvuče iz naftalina neke nove VIP-OVCE koji će da podele Srbiju po nekom novom nebitnom kriterijumu... 

Uh, zamislite šta bi sve bilo da je Krasić pogodio posle onog driblinga! Ili da je Bane pogodio gol, kad mu je Švarcer sjajno odbranio! Ili da je Žiga pogodio iz one dve sjajne šanse! Ili da je sudija pokazao na penal u zadnjem minutu, a da smo dali gol iz penala! Ili da je Antić počeo sa dva špica! Ili da nismo izgubili od Gane! I tako dalje, i tako dalje,... Ali ništa od ovoga se nije desilo. Jer što kaže naš narod: I da baba ima mu.a bila bi deda!

Neću ovim tekstom da omalovažim naše, od prekjuče "vrapce", od juče opet "orlove", a od danas ponovo "vrapce", jer je najlakše kritikovati i menjati mišljenje iz dana u dan u zavisnosti da li smo nešto uspeli ili nismo. U ovom tekstu hoću da iskritikujem našu javnost, naš nerealni narod i prevelike ambicije!

Sećam se žreba pre dve godine za ovo isto Svetsko prvenstvo, u grupi Francuska, Rumunija, Austrija i rečenica koje smo mogli čuti tih dana: "Kad bi se samo domogli baraža to bi bio uspeh!" A onda sjajne kvalifikacije, neočekivano prvo mesto u grupi, direktan plasman na SP u Južnoj Africi, prvi cilj ispunjen i nadmašen! A onda apetiti rastu, hoćemo da prođemo grupu, da izbacimo Engleze, pa posle da vidimo dokle možemo. I to su samo očekivanja našeg nerealnog naroda, i nezajažljivih novinara.

Mislim da je krajnje vreme da otvorimo oči, shvatimo da je naš krajnji domet učešće na velikim takmičenjima, a ako nam se nekad desi da prođemo dalje, to da slavimo kao državni praznik. Očigledno je da možemo kad hoćemo, ali takođe da imamo i veliki problem u glavi, i momci na terenu a i mi kraj tv-a, a kad i sreća okrene leđa, šta više očekivati. Šta zameriti "orlovima" na utakmici od sinoć? Motiva je bilo, lepe igre je bilo, samo sreće i pobede nije bilo a to je ogromna spona koja bi ih iz blata podigla u zvezde, sve dok ih u nekom od sledećih rundi ne bi izbacila neka realno jača ekipa, a mi to opet okarakterisali kao neuspeh. Budimo zadovoljni ako i dalje budemo "kraljevi kvalifikacija", a neki istorijski uspeh osmine finala ili čak i nešto više možda nekad dođe sa nekom sledećom generacijom.

"Od Nove godine u Vojsku Srbije ićiće samo onaj ko hoće!" - Tvrdi gospodin Šutanovac, ministar odbrane Republike Srbije. Kaže da će da se profesionalizuje vojska, da će vrata biti otvorena svima onima koji hoće samo da prođu obuku, da će se mladi regruti samo upisivati u rezervni sastav, itd. I što je najbitnije, nadam se da će se ukinuti i takozvana "civilna vojska", po meni najgluplja stvar koja je mogla biti izmišljena kao prelazno rešenje.

Većina vas je već provalila da pišem ovo iz revolta, zato što sam i sam u civilnoj vojsci, u pravu ste, ali dok sam na ovoj robiji samo su se opravdala moja loša očekivanja. Slažem se, mogao sam i ja u redovnu vojsku, da nosim pušku, sad vidim da sam pogrešio, ali trebalo je od nečega i živeti u međuvremenu, raditi nešto honorarno. Evo kako ja vidim funkcionisanje te civilne vojske: zarobimo mladog čoveka devet meseci u neku javnu ustanovu, neka nam bude na smetnji ili neka nam radi poslove koje mi nećemo, za to ga naravno nećemo platiti, ni za njegov rad, ni za nerad, logično... A to što je on možda završio neku školu, fakultet, bio zaposlen i ovoj državi bio od mnogo veće koristi na svom pravom radnom mestu za koje je kvalifikovan, a usput je pitanje da li će ga to radno mesto sačekati kad se vrati posle 9 meseci, da li će on moći da izdržava sebe ili ne daj Bože porodicu, da li će izgubiti kontakt sa svojom pravom strukom, to nikome nije važno, važno je to da je dug prema državi odužen. A ja pitam kada će ta država meni da vrati dug?!

Da li je neophodno da nas sa Kosmeta posle 10 godina nepozivanja na regrutaciju odjednom pozovu baš u trenutku kada smo u godinama kada gradimo karijere, osnivamo porodice, sređujemo svoje živote posle silnog mučenja i privikavanja posle izbeglištva, i to godinu dana pre ukidanja vojnog roka?! Ne bojte se, nećemo mi ni ovaj put ostati dužni državi, pretrpeli smo rat, oružje, izgnanstvo, pretrpećemo i jedan vojni rok od 6 do 9 meseci, a država nek nam i po hiljaditi put okrene leđa. Puške smo nosili kad je trebalo, nosićemo ih i ako ponovo zatreba, a u međuvremenu će mladi momci iz cele Srbije biti visoko školovani kuriri nepismenim džabalebarošima.

Kažu ljudi da je pravda spora ali dostižna! Da ovo nije samo izlizana fraza, pokazala nam je šarenolika družina astrologa Rajmona Domeneka na Svetskom Prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi.

Favorizovani Francuzi nisu uspeli da se kvalifikuju u 1/8 finala, i to postigavši samo jedan gol i ubeleživši samo jedan bod iz tri utakmice u grupi A. Ako ćemo realno, nisu ni zaslužili! Setimo se samo njihovih igara u kvalifikacionoj grupi kada su kvalitetno odigrali samo dve utakmice, i to baš protiv Srbije, a onda u još bleđem izdanju, uz nagoveštaj neslaganja između selektora i nekih igrača, uz pomoć rukometnih pravila izbacili u baražu solidnu Republiku Irsku,slaveći to kao neverovatan uspeh...

No, neko to odozgo vidi sve, pa je loša atmosfera, nezainteresovanost igrača, nedostatak motiva, jaki protivnici, doveli do pravog debakla jedne od ekipa sa najskupljim igračima na ovom prvenstvu. Još jednom se pokazalo da individualni kvalitet ne znači mnogo kada nema timskog duha, prijateljstva medju saigračima i autoriteta selektora.

Zato mene i raduje onaj Lanetov skok u kanal, one Kuzmanovićeve suze posle penala protiv Gane, onaj Stankovićev znojavi dres, Antićev osmeh na treninzima, jer sve to pokazuje sa koliko se želje i srca oni bore za uspeh na prvenstvu, koliko im znači crveni dres, bez obzira na to što su svi materijano obezbeđeni i igraju u vrhunskim evropskim klubovima. Izdvojio bih još jedan vrhunski primer patriotizma, napadača Severne Koreje, Jonga, koji je plakao dok se intonirala njihova himna. To više znači i od pobede nad Brazilom! Hvala Bogu da ima još takvih koji pokazuju da se fudbal osim nogama igra i srcem... 

Evo prvog dana toliko očekivanog Svetskog prvenstva u fudbalu,pa pošto sam primarno zbog toga počeo da pišem,evo da se malo oglasim. Međutim,neće fudbal biti tema ovog mog bloga,već nešto što je postalo simptomatično a skrenulo mi je pažnju.

Više ne možemo ni da zamislimo da prođe jedan dan a da na TV-u nema novih rijaliti šou-ova :) Farma, Moja (Sekina) desna ruka, Veliki brat, Survivor, itd... No,svaka emisija na TV-u ima svoje gledaoce, stalne ili povremene. Ne, neću se folirati i reći da nikada nisam seo da odgledam Farmu, da me ne interesuje ko učestvuje, i da mi ne skrenu pažnju bar novine u rubrikama Džet Set,sa velikim boldovanim naslovima SKANDALOZNO! Ono što mi je skrenulo pažnju je stručna sprema svih tih likova koji učestvuju u tim virtuelnim mini životima. Da, ima onih za koje se sumnja da nisu završili ni 4 razreda OŠ, neki se time i hvale, ali ima i druge krajnosti, advokata, književnika, političara, inženjera,...

Baš ova poslednja kategorija, moje kolege, inženjeri, su me naterali da napisem ovaj tekst, i da se zapitam da li moja diploma Građevinskog inženjera manje vredi od buduće diplome gospođice Misice, Mirjane Božović ili buduće diplome gospodina Vukašina Ilića, ponosnog nosioca titule Sekina desna ruka (čitaj-Devojka za sve).

Šta je to u našoj zemlji što je nateralo mlade ljude da napuste tako perspektivan fakultet i da se otisnu u neke druge, "medijske" vode, tj. da glume sluškinje nepismenim pevaljkama i smeškaju se kao lutke i obećavaju mir u svetu, a sve sa nekim lažnim ubeđenjem da im je školovanje na prvom mestu u životu i da će se vratiti fakultetskim obavezama, ali tamo negde, o Kukovo leto, kad završe estradne obaveze.

Da li je naše školstvo i naša država toliko propala da se do slave i bogatstva mnogo brže stiže preko globalne šarene kutije u koju svi zure, nego putem znanja i inženjerske struke? Naravno, pitanje je čisto retoričko, odgovor znamo, i ne sviđa nam se, ali je jednostavno tako i biće tako dok god nam se mlade generacije dive Seki, Ceci, Bojaniću, Firčiju,...

A sve vam ovo govori jedan pametnjaković, Diplomirani inženjer građevine koji ima 25 godina i sedi i piskara nesto na ovom blogu u pauzi svog kurirskog posla u jednom beogradskom javnom preduzeću na odsluženju civilnog vojnog roka, ali o tome drugom prilikom... :)

P.S. Ljudi,ne propustite danas otvaranje SP u fudbalu... Počelo je, počelo... Osim ako ne budete u to vreme gledali Farmu... ;-))  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Da pobedi razum...
• I da baba ima...
• 'Rani sina pak šalji na (civilnu) vojsku
• Pravda za Kina i društvo
• Uči školu pa pravac - rijaliti
• Nesanica
• Piletina...
• Na Turizam...
• MaskeMbal :)
• Roze pasoš

• Drustvo [13]
• Generalna [3]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom